Postoji nešto gotovo mistično u trenutku kada se kockica čokolade topi na jeziku. Nije to samo ukus – to je vreme koje zastaje. To je onaj trenutak kada svet na sekundu ućuti, a ti se setiš… svega.
Možda si dete koje je krišom otvaralo fioku bakinog kredenca, tražeći poslednji parče mlečne radosti. Možda si tinejdžer koji je delio čokoladu sa simpatijom, nespretno, nervozno, ali iskreno. Ili si možda odrasla osoba koja zna da je ponekad dovoljna samo čokolada – da zadrži dan da se ne raspadne.
Ali čokolada nije samo poslastica. Ona je tajni saveznik svakog slomljenog srca, nagrada za male pobede i pratilac tišine kada ti ne treba niko osim tebe. Njena snaga nije u šećeru ni u kakau, već u tome što zna kako da bude tu kad treba – bez reči, bez buke, samo sa prisustvom.
U Meksiku je čokolada nekad bila valuta. U Evropi – statusni simbol. U Africi – posao i krv. U našim domovima? Utišani luksuz. Često zaboravimo koliko simbolike nosi – to je jedina “slatka stvar” koja ne budi grižu savesti, već nežnost.
I nije svaka čokolada ista. Postoji ona koju kupiš na brzinu i pojedeš bez razmišljanja, ali postoji i ona koju otvoriš polako, kao pismo. Osetiš miris. Gledaš teksturu. Osetiš težinu u ruci. Kao da znaš – sada je trenutak za tebe. Za sve što jesi i sve što želiš da budeš.
Neki kažu da čokolada goji. Da nije zdrava. Da je preterano zavodljiva. A ja kažem – i treba. Neka bude zavodljiva. Neka podseća da život može da bude sladak bez da ga objašnjavamo. Da zadovoljstvo ne mora uvek da bude racionalno. Ponekad, treba samo da bude – prisutno.
Jer možda čokolada i jeste samo mešavina kakaa, šećera, mleka i maslaca. Ali ona ima moć da te podseti da si živ. Da osećaš. Da voliš.
I zato sledeći put kad uzmeš čokoladu, ne stavljaj je u korpu bez misli. Stavi je kao da biraš pesmu. Jer možda ti baš ta kockica donese sećanje, osmeh ili tišinu koju si čekao danima.
Čokolada nije slatkiš. Čokolada je trenutak.
Related
